Моја плава звезда

Зима је. Трчим брзо и неухватљиво, а сенка испред мене као да бежи. Скренем у једну улицу, па у другу, али она ми увек некако утекне. Сенка као да успорава и сада је она већ плави звездасти облик. Ја је стижем и ... ухватила сам је!!!

Када сам ухватила звезду, обузела ме је нека топлина око срца. Осетила сам се неизмерно срећном, али зашто? Питала сам се. Одједном, као да улазим у други свет. Испред мене је публика, а ја стојим на некој раскошној сцени. Причам нешто, а не знам како то излази из мојих уста. Збуњена сам док се публика смеје и смеје... Поред мене се налазе људи обучени у смешне костиме. Све је то мени деловало као нека представа у којој сам ја главни лик. Убрзо сам се опустила и почела још више да засмејавам публику.

Тако се представа завршила, а после тога су уследиле и бројне похвале на које сам ја одговарала са: „Хвала, хвала!“

Неколико секунди касније чујен наставничин глас: „Марта, питам те шта су то именице... Шта ти мени -Хвала, хвала?“

Марта Вуковић, 6₁

II награда на литерарном конкурсу

„Гордана Брајовић“ у Алексинцу